Бобане,
Лепо је што сте се јавили. Ваша прича ме је затекла потпуно неспремног...
После онако лепог увода о нечему, за шта и сами кажете да је догађај за коју су везане ваше најлепше успомене, тешко да неко очекује наставак какав је овај у ком сте нам објаснили шта вам се догодило.
Ипак, мислим да самим тим што сте спремни да о томе пишете да сте у срцу победили несрећу која вас је задесила и због које сад имате ограничене могућности кретања. Такав, позитиван став је нешто што често недостаје многима од нас који и нисмо свесни колико смо срећни што нам се никад није десило тако нешто. Не уме свако да се избори са проблемом те врсте.
Ја бих се прво захвалио што сте се јавили, а онда бих вас охрабрио и позвао да нам свакако доставите те слике, да их погледамо с вама заједно. И хтео бих да вас охрабрим да наставите с таквим ставом и да не губите наду. Нисам баш сигуран колико вам је година али увек се треба надати.
Ја сам недавно преводио неки текст (биће или је већ био, а да нисам приметио, објављен као репортажа на Н1 телевизији), у ком се говори о најновијим достигнућима у медицини и баш су приказани резултати који су остварени у премошћавању прекинуте кичмене мождине и могућности да човек поново прохода и креће се без помоћи колица. Знам да је то далеко од нас, где је здравство одавно запостављено али никад се не зна...
Дакле, храбро, надајте се и не дајте се!
Пошаљите нам слике и видео, јавите се и учествујте својим коментарима и тиме постаните члан ове мале лађарске заједнице.