Јутро које је свануло данас, није обећавало ништа добро.
У ствари, било је тако да би се свако нормалан упитао да ли да уопште излази из кревета.
Али ја нисам могао да се питам. Знао сам да морам да устанем.
За данас, испланирао сам окупљање мени блиских особа у марини у Старом Сланкамену и ни јак ветар, ни киша која је прскала, ни хладноћа која се увлачила испод јакне, нису могли ту ништа - ја сам данас морао бити тамо.
Стигао сам у марину нешто око једанаест, а окупљање је било договорено за "око подне". Искористио сам време да још једним конопцем, дотегнем цираду којом сам прекрио чамац и мислим да до пролећа више неће бити разлога да прилазим чамцу.
А онда је почело окупљање.
Прво се појавио један пар, а онда су и остали гости почели да стижу један за другим. И док дланом о длан, у просторији нашег клуба, у којој су дрва пуцкетала у пећи, окупила се велика група. У групи је било мојих блиских рођака и блиских пријатеља, како оних који са наутиком немају никакве везе, тако и наутичара са нашег форума.
Можда се на фотографијама које ћу приложити испод овог текста неће све видети најбоље али било нас је укупно 32.
Доброј атмосфери посебно је допринела, на самом почетку, моја снајка која је из Новог Сада, донела јединствену торту - баш за ову прилику.
Ништа мање укусни нису били ни "макоши" које нам је Зоран Маринковић из Кулпина донео као посебан поздрав његове супруге која је у последњи час морала да остане код куће.
А кад смо код тога - укусно, ништа мање укусни нису били ни чорба, а ни прасићи које смо трошили данас, а који ће нам бар за извесно време остати у сећању.
Надам се да су сви уживали у друштву и у храни бар упола колико и ја. За укус и количину највише су учинили наша Данијела и пријатељ Пуза - хвала им.
А било је стварно укусно - прсте да полижеш (обратите пажњу на мог брата који управо то и ради).
И док смо ми таманили прасиће, напољу је стао ветар, разишли су се облаци, појавило се сунце.
С њим, у марину су стигли и наши лабудови, лагано, грациознo пливајући, прилазећи нам сасвим близу, без икаквог страха.
Морам на крају овог кратког извештаја да се захвалим свима који су данас дошли, да се видимо, да се испричамо, да чујемо ко шта планира за ову зиму и наредно пролеће.
Од свих који су били потврдили долазак, нису се појавили моји кумови (кум добио неку упалу ока - оправдано!) а једини наутичар који се није појавио је наш Деда - Деда, шта се десило? Јел' да пишем минус или је оправдано?
Надам се да ће и неко од учесника додати своје утиске и своје фотографије јер ја, колико видим, баш и нисам био добар домаћин, па нисам снимио баш све који су били с нама.
Поздрав до следећег дружења.