Још једна година, ова наша - наутичарска, је за нама.
Знам, има их који ће рећи: "Како за кога!" Е па, ја мислим на оне који су као и ја решили да своје чамце изваде из воде пре доласка зиме, снегова и леда.
Ја сам данас извадио свој, ено га на приколици. Последњи пут у овој години, окренуо сам контакт кључ у бравици и хонда је забрујала, али не онако весело као летос. Некако тужно, из другог пута, као да јој се није хтело...
Да ли је и њој било жао? Да ли је и њу убио овај данашњи сиви дан?
Јутро је освануло под маглом у Земуну. Магле је било на читавом путу до Старог Сланкамена. Магла нас је дочекала и у марини. Било је доста људи данас у марини. Доста их је било уз пецаљке - колико сам видео, живи мамац је био на већини удица.
Било их је који су имали и среће. Неки су нешто и упецали, а неки су били срећни што су се вратили у марину.
Један наш пријатељ је испловио с намером да пређе у Бајбок, канал преко пута, на другој обали Дунава. А завршио је на острву низводно од марине!
Срећа те није наишао никакав брод док је био на пловном путу. Због магле, човек је потпуно изгубио оријентацију.
Да ли због магле, да ли због тога што је требало чамац извадити из воде, ни моје расположење данас није било много боље. Али, чамац је морао напоље. Међутим, није ишло како сам мислио.
Прво је требало скинути наслаге алги с бокова и дна. Компресор, сона киселина, пластични мрежасти џак и... трљај Лазо, трљај Лазо!
Трљао сам "све у шестнаест" али могло је то и боље. Нисам више имао ни снаге ни воље. Мокрих чарапа, испрскане тренерке, закључио сам да је довољно.
А пре тога, док је чамац још био у води, морао сам да из коморе избацим више од десет, можда дванаест литара, воде која је заостала после претходних киша и ветра.
Онда сам морао из комора да повадим све што је у њима било с намером да све то пролуфтирам и осушим али...
Била је толико велика влага у ваздуху да се све завршило само на намери. Мораћу да одем сутра, прекосутра, или неког од следећих дана кад мало изгреје сунце, да још једном пребришем чамац па онда да га увијем у цираду испод које ће презимити и дочекати пролеће.
Откачио сам акумулатор и донео га кући где ће у подруму, уз повремено пуњење, сачекати нову сезону. Мотор ће остати на чамцу, испод цираде. На бројачу сам очитао 43,8 сати рада! Није мало (за мене - то је нови лични рекорд у мом животу) али на пролеће ће мотор добити редован сервис пре спуштања у воду.
Док сам све то радио, имао сам довољно времена да у мислима прођем кроз целу ову сезону и да сам себи кажем да сам остварио већину постављених циљева. Оне које нисам, па, њих ћу остварити догодине. Ту пре свега мислим на наслон за леђа. Цеви сам нашао па ћу га вероватно направити. Онај хондин тахометар који у радионици ради, а на чамцу је само икебана, е па, "средиће њега Били!"
А нови циљеви? Наравно да има и нових. На пролеће ћу покушати да преместим сонду сонара у комору при средини чамца. Тиме би активности везане за пловило биле заокружене и остаје само да се плови и ужива.
И баш у том делу, нови циљеви су пловидба и боравак на Белегишкој ади, дружење током празника али и дружења током године. Намеравам да чамцем упловим у Гардиновачки рит, да стигнем до Аркања, до "Сидра". Биће купања на Јанди, а биће и на спруду преко пута Сурдука. И да - биће пецања! Ове године ми се није дало, а био сам близу. Све сам спремио, само нисам успео да нађем слободан дан. Али, ко зна - за пецање још није касно ни сада...
Ето, ја сам сам себи, а и вама, поднео годишњи извештај, сад је на вас ред...
И да, то што је чамац на сувом, не значи да у марини неће бити занимљивих дешавања. Ето, за следећу суботу, планирано је дружење уз јунећи гулаш. Ко има времена и воље - биће добро дошао.