Као што видите, почело је у стилу: Мето деда унука на крило...
А онда је, наравно, и старија унука морала да вози "дедину лађу", јер, Боже мој, па не може само старији брат!
Она млађа унука, она се борила с "мишићима" - никако да их увуче у уста (а стварно се трудила).
Кћерка и пријатељ, Ивица... шта рећи о њима? Рекао бих, кад погледам слике, да је и њима било лепо.
Па онда она љуљашка...
Све како се само пожелети може и онда је дошло време за повратак.
Потврдило се старо правило - кад је нешто лепо, не треба прекидати и кварити!
А покварило се...
Негде око шестог километра (опет баш ту!) мотор је поново штуцнуо, загрцнуо се, угушио се, шта ли? Тек, одједном је број обртаја пао а да нисам померао ручицу гаса. Дакле, исто као и пре три недеље.
Искрено, с троје мале деце и мотором који мирно ради само на врло малом броју обртаја (ручица гаса је и даље била у положају на око 2/3) нисам баш био срећан кад сам помислио да треба да из Тисе изађем на Дунав и да га пресечем.
Ипак, имали смо среће. Дан је био леп, миран, без ветра и таласа, а није било ни великих бродова.
Возећи лагано, брзином која је, кад смо испловили у Дунав и пошли узводно, пала на 10 км/ч, безбедно смо прешли преко реке и лепо упловили у марину и пристали.
И тако, све срећни, само ја сад тек не знам шта се дешава и шта да радим?!
Пре поласка сам досуо десет литара горива тако да је резервоар био допуњен до мало мање од 3/4. Пумпа за гориво на цреву је лепо напунила црево, филтер за гориво није запрљан... Ах да, онај вентил на чепу грла резервоара је био отворен...
Шта сад да радим?
И ето мени једа за наредне дане...
Ипак, вечерас, кад легнем, мислим да ће ми пред очима бити осмеси мојих малих капетана и мале путнице. А проблеми... њих ћемо некако превазићи.
А како сте ви провели овај лепи дан?