Da li smo stvarno nešto naljutili prirodu, a mislim da jesmo, pa nas ona upozorava da sa njom nema šale. Danas na Dunavu kataklizma. Voda se nije videla od granja, stabala, panjeva i mnogobrojnog smeća. Obišao sam jutros čamac, na bovi bilo malo granja, pa nisam odmah reagovao, zbog nekih neodložnih obaveza. Kad sam se za sat vremena vratio, čamac okrenut pramcem noizvodno i pomeren jedno 100 metara nizvodno. Naišlo toliko granja i u z to jedna ogromna vrba koja je najašila bovu i odnela je kao da je sidro od perca, a ne teško 50 kg, plus lanac oko 2o metara. Koliko se god trudili čuvari nisu stigli da očiste koliko je granja i ostalog plutalo niz vodu. Morao sam pod hitno pomerati čamac. Pošto se sve zamrsilo i sidro, i zadnji vez, plus još jedan bova do koje me je matica dogurala, trebalo mi je dobrih sat vremena da se iskobeljam iz svega toga. Gde ću kud ću u obalu nisam mogao jer je ista već odavno zauzeta metalnim smederevcima, plus nekoliko kabinaša, kojima je tu već rezervisano mesto. Onako u besu sam se pustio niz maticu, okolo mene sve granje, debla, panjevi užas. Upalim Hondu i polako cik cak, probijem se do sredine Dunava, tamo malo bolje, okrenem pravac Sava, Pozovem Marinu Ada u Čukaričkom rukavcu- Rekoh treba mi pomoć prijatelja. Za čas posla se dogovorimo da kod njih smestim čamac dok ova nepogoda ne prodje. Sad se Cranchi šepuri uz ponton, i baš mu lepo.
