Већину нас учили су, док смо били мали, да није лепо лагати и да треба увек говорити истину.
Ипак, само неки од нас, научили су да истину није и неопходно рећи баш увек. Само неки од нас научили су да иситина уме и да заболи.
Ваљда баш зато има и оних који мисле да увек могу да кажу баш све, ма како то изгледало и без обзира на то да ли ће неког заболети. У највећој мери то су људи који још једну важну истину нису научили у свом животу. А то је да иситна увек има два лица и да ми најчешће видимо само оно једно. И док ми гледамо то једно, они други виде оно друго.
Рекао је неки човек: "Лепота је у оку посматрача!"
И верујем да је баш на то мислио - на то да оно што је једном ружно, оном другом може да буде лепо.
И није нам дато да нам се свима допадају исте ствари.
Из тих разлога овакви коментари попут овог о изгледу чамца умеју да буду крајње неумесни, а могу и да повреде.
Чему то?
Човек је кренуо од жеље, уложио много знања и много труда да направи нешто у чему ће уживати. То нешто, испало је, има облик на какав нисмо навикли, бар већина нас. Има и неких недостатака, првенствено естетских. Али то нешто плови и то на велико заодовољство творца.
Зашто бисмо му то ми, остали, кварили?
Зато поручујем свима да ставе прст на чело пре него што га спусте на тастатуру, а Зорану честитам на труду и резултату и желим му да ужива онолико колико је труда уложио у свој чамац и нека не дозволи да га било чији коментар омете у томе.
