Као што са слика можете да видите, ископано је много кубика земље на обали у марини и то је припрема за постављање новог понтона уз који ће своја места наћи више нових чамаца.
Земља није однета не знам где, већ је насута изнад платоа с тушевима. На поравнатом терену, који је на висини преко које Дунав до сада није прелазио, планирана је површина на којој ће бити постављене камп приколице. Свака ће имати своју малу парцелу опремљену струјом и водом.
Чланови марине имаће тако могућност да ту држе своје приколице и да у њима преноће кад пожеле да уживају у ноћном угођају крај воде.
И у моменту када сам осетио радост због развоја марине, кроз главу ми прођоше некакве другачије мисли.
Сетио сам се једног лепог града, у којем сам рођен и одрастао. Града у којем су живеле породице које су се генерацијама познавале по породичним надимцима, "шпиц-наметима", у којима су се дружили, радовали се и туговали заједно, славили православне и католичке празнике заједно, помагали се, свађали и мирили. Био је то град у којем ниси могао да прођеш а да те уста не заболе од: - Добар дан, комшија! Како сте, комшија? Шта има ново? Јесте ли чули...?
Данас тог града више нема...
Дошли неки нови људи. Преплавили град. Донели своју културу и обичаје. Улицама данас пролазе људи који се не познају. Градом шетају људи "од раније познати полицији", експлодирају аутомобили, деца туку пролазнике...
Шта ли ће нови људи донети мојој марини, упитао сам се ... и одлучио да обавештење о проширењу пребацим у кафану. Јер, где човек да добије одговоре на питања која сам себи поставио ако не у кафани?
Одмах да кажем, ја се и даље радујем што се марина шири и што ће још неки људи имати среће да своје чамце привежу у једном од најбољих наутичарских региона на нашем делу Дунава. Надам се само да ће се ти људи уклопити у марину каква је данас. Да ће доћи неки обични, мира и дружења жељни људи, са којима ћете моћи да седнете и уз чашицу и необавезни разговор заборавите на свакодневне бриге. Јер то је оно што нам треба.
Ја сам јуче понео пецаљке... замислите, хтео сам да забацим!
Али није ми се дало. Само што сам стигао до марине, небо се смрачило. Подигао се ветар, који је донео прве кишне капи а онда се спустио пљусак који је потрајао. Довољно дуго да ми у кухињи испрже белу рибу коју сам у сласт, уз пиће, поделио с пријатељима.
Ето, такву марину желим; да остане таква - наша!
Добродошли сви који мислите да марина таква треба да остане!
