Nautika opšta... > Turističke reportaže

Prvi maj 2014.

(1/3) > >>

LSI:
Davno sam zaključio da se radnička klasa nekada, na neki način, zamerila Bogu, jer svakog Prvog maja, na taj radnički praznik, obavezno pada kiša.
Ipak, u prkos kiši, radnici su masovno izlazili na prvomajski uranak i provodili praznik u društvu rodjaka i prijatelja.

Da ta tradicija još uvek nije sasvim zaboravljena, uverio sam se i ovog puta ali uz pomalo gorak ukus u ustima.

Ponovo provodim par lepih i opuštenih dana u banji Junaković u blizini Apatina. Na prvomajskom uranku bilo nas je oko trideset, uključujući i konobare koji su bili tu da nas posluže.
Imali smo lepo prvomajsko jutro i pored logorske vatre koja je za par sati progutala nešto više od metra drva, uz tradicionalni bački doručak, osećali smo se lepo ali i tužno - toliko malo ljudi je sebi moglo da priušti da prisustvuje tome.

Evo par snimaka da vidite kako je to bilo.

LSI:
Posle lepog jutra, ponadali smo se i lepom ostatku dana koji je trebalo da nam ulepša jagnje koje se okretalo na ražnju.
Medjutim, kiša iz neba koje se otvorilo primorala je organizatore da sve što su postavili raspreme i da nam ručak posluže u restoranu banje.

Ipak, sledeće jutro, danas, sunce nam se ponovo osmehnulo i sa grupom "prvomajaca" krenuo sam u razgledanje Apatina.

Apatin je gradić na obali Dunava, sa oko devetnest hiljada stanovnika. Nekadašnja populacija Srba, Madjara i Nemaca, potpuno je promenjena u periodu od 1944. do 1946. i grad i okolina sela nastanjeni su ličanima i kordunašima, iako još uvek ima i dosta Madjara i dosta Hrvata, kako ih ovde zovu - Šokaca.

To se da videti i u centru grada, gde se na samo desetak metara udaljene jedna od druge nalaze katolička i pravoslavna crkva. Najtoplije preoručujem svima koje put dovede u Apatin, a imaju malo vremena, da ih obidju. Ulaz je slobodan. Čak je dozvoljeno i fotografisanje unutra ali ja to nisam ovog puta uradio - iz navike ne snimam unutar crkava. Veoma su lepe.
Na sredini travnjaka izmedju crkava nalazi se nagorelo stablo drveta koje nazivaju "trnovac".
Radi se o jednoj vrsti bagrema, koju je kao sadnicu doneo neko 1795. godine iz Jerusalima i na žalost Apatinaca, drvo velike debljine i visine, nastradalo je od udara groma prošle godine. Nema nade da će se povratiti iako ima nekoliko mladih izdanaka.
Kažu, planiraju da pošalju nekog u Jerusalim ove ili sledeće godine da donese novu sadnicu...

A onda, vredi prošetati apatinskom glavnom ulicom koja je zatvorena za saobraćaj. To je jedna predivna avenija sa drvoredima kestena, lipa i još trnovaca. Prelepo je i vredi videti.

LSI:
Na samom kraju ulice, sa naše leve strane, preko puta gradskog parka, nalazi se blok kuća i gradjevina koje pripadaju kompleksu čuvene Apatinske pivare, fabrike iz koje svakodnevno izlaze kamioni puni čuvenog Jelen piva.

Na našu žalost, pivara odavno više ne pripada gradjanima Srbije. Privatizovana je pre dosta godina, a od tada je promenila nekoliko vlasnika. Ovi sadašnji, nemaju nikakve veze sa pivarstvom. To je nekakav konzorcijum i samo je pitanje kada će zaključiti da im ta pivara više nije potrebna. Šta će se tada dogoditi sa gradjanima Apatina koji rade u njoj i žive od nje - ostaje velika nepoznanica.

Tek, i pored velikih reklama, moram da priznam da i ja, koji sam ljubitelj Jelen piva, pijem ga i dalje iz navike. Moj je utisak da to više nema veze sa onim pivom zbog kojeg je brend "Jelen" postao poznat.
Već godinama u Apatinu se ne oseća onaj miris koji štipa nozdrve i oči a koji nastaje vrenjem slada od ječma i hmelja. Plašim se da je unutra sada u primeni nova tehnologija u kojoj se u vodu dodaju razni ekstrakti i arome... To objašnjava i kako je moguće da se u toj fabrici proizvodi "čuveno" Nikšićko pivo za srpsko tržište...
Zbog svega toga, nisam hteo da napravim ni jedan snimak ove fabrike.

LSI:
A onda smo obilazak nastavili odlaskom do pristana za brodove na obali Dunava.

Na šetalištu ispred restorana Zlatna kruna, u kojem sam bio već nekoliko puta, a koji najtoplije preporučujem, bilo je dosta sveta.
Odšetali smo do nove pravoslavne crkve koju bi svako ko ima vremena trebalo da poseti. U potpuno novoj crkvi u toku su završni radovi oslikavanja unutrašnjosti i rekao bih da nema još  mnogo više od možda 30-50 kvadratnih metara pa da radovi budu privedeni kraju. Prelepa je i spolja i iznutra.

Posle razgledanja crkve otišli smo do marine, koja je prva u koju stranci koji se spuštaju niz Dunav, mogu da svrate po ulasku u Srbiju. Moderna, potpuno opremljena, sa pumpom za točenje goriva - na ponos Apatincima.

Ukrcali smo se na turistički brodić i krenuli u kraću plovidbu Dunavom.

LSI:
Plovidbu smo započeli obilaskom malog rukavca u kojem je pristan iza koga se nalazi niz splavova.
Još ih nema kao kod nas na Savi, ali sudeći po tome kako su njihovi vlasnici uživali, sve mi se čini da možemo očekivati da se prazni prostori izmedju postojećih, popune nekim novim splavovima u bliskoj budućnosti.

Rukavac se završava gradskom plažom iznad koje se nalazi veliki objekat - restoran koji je sagradio proslvaljeni košarkaš, Rebrača.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana