Evo je jedna prica od mog dobrog drugara... pa kome se svidi svidela se kome ne nikom nista ...
М И Д З У Л А
Обучен ван сваке моде, никад прљав или неиспеглан, никад поцепан и увек са вишком одеће уз себе. Тешко је било погодити иде ли куда или се враћа. Појавио би се у парку код бископа ``Партизан``, поседео на клупи да нахрани голубове
па би замишљен,старачки опорим ходом кренуо пут аутобуске станице. Свратио би у ``Дрвар`` на чорбу и да прочита новине а онда код Димчета на тулумбу,увек једну тулумбу. И ту му се губио траг, замицао је између зграда постајући невидљив неискусном оку,као да је тако кроз цео свој живот прошао. Упркос свему одавао је утисак да тачно зна куда иде и да ће тамо стићи не каснећи.
Нашао сам га у биртији``Кефаја``, локалној ни кафани ни радничкој мензи, идеалном свратишту за убоге,изгубљене у времену и заглављене у простору између реалног и маштаног. Својом прљаво жуто бојом доминирала је околином и било је лако уочити je пловећи Савом али пронаћи копном била је авантура са врло неизвесним исходом. Летња башта се упињала да полети реци у загрљај док су је неке силе чврсто држале уз копно. Моја опсесија седела је сама за столом. Гледао је ка реци одсутно
испијајући црно вино.Причало се да је све ово, и још много тога око Саве,пре рата припадало његовом деди.Овде је свраћао као у своје и сви су се према њему тако опходили.Газда кафане није му дозвољавао да ишта плати а гости су га ословљавали са Господине, они што су мислили да га познају са Гос`н.И увек би додавали оно Мидзула.Испио је пиће до краја, устао придржавајући се за рукохват столице и кренуо према степеницама које су водиле ка реци, чврсто решен да опет нестане. Нико није кренуо да га оговара, свако се о свом јаду забавио.
- Куд оде? – осмелих се да упитам газду док је тресао пепељару и отварао ми нову
флашу пива.
- Да ради.
- Где доле да ради?!
- На реци.
- Шта ради на Сави?
- Чисти.Чисти и плаче.
Следећег понедељка у ``Кефаји``је било свечано.Мидзула је славио славу.Газда је поставио столове у П,прекрио их белим тек мало замазаним и крпљеним столњацима.Журно је износио тањире и чаше све погледујући у небо. Званице су
пристизале,стигла је и музика. Три времешна циганина,хармоникаш,виолиниста и тамбураш.Сви смо заједно,свако сам.
На Мидзулин знак цигани скочише на ноге и потече песма.Прво хармоника,одмах и тамбура а на звук виолине слављеник подиже руке у знак поздрава.Тамбураш је певао ``Београдски мали пијац``, званице подигоше своје чаше а газда кафане крену да износи послужење. Мидзула узе чашу и поче здравицу:
- Драги пријатељи,хвала вам што сте дошли да се и на данашњи дан сетимо мог покојног деде Јована који се цео живот борио да Савамала остане оно што је и била-место где ће заједно живети и радити,рађати се и крштавати, туговати и славити људи какви смо ми, данас овде окупљени.Једноставни а не прости,скрајнути али не и понижени,од свију заборављени и презрени а опстали,ником потребни али своји.Ово мало простора што остаде као испуњење сна мог деда Јована чувамо за неке који долазе и који ће знати да наставе тамо где ћемо ми стати.Пијмо у спомен на драге нам људе,пијмо за наше здравље и срећу оних које волимо.Опростимо свима који нам тешку реч рекоше,ружан поглед упутише,пружену руку одбише.Ја ћу сад доле,Ђурђевдански венац да спустим,па ћу да се вратим.Ви се веселите,ето мене.Живели!
И крену према истим оним степеницама а виолина загуди ``Тамо далеко``.
- Где му је венац? – питао сам тамбураша.
- Сад ће он да га исплете,чим набере цвеће краје реке.
- Хоће ли да плаче?
- `Оће.
- А да чисти?
- Обавезно.
- Шта чисти?
- Реку,обалу,све.
- А што плаче?
- Плак`о би и ти да видиш шта све бацају.
- Што га то толико погађа?
Гарави ме погледа преко залогаја,отпи мало па ће:
-Ти стварно ништа не разумеш?!
Ћутао сам посрамљен не схватајући шта ми прича музикант и немајући идеју шта да кажем или да га питам.
-За све нас овде река је симбол живота,дар од Бога.У води се припремамо за долазак у живот,саздани од воде и још нечег да опстанемо на планети коју зовемо Земља иако је и она саздана од воде и још нечег што је из воде настало.Река ти је као живот: има свој почетак, свој ток,кад миран кад буран,своје ветрове и таласе,своје рукавце и острва,зна да врлуда,а кад све прође улије се негде.И рекло би се:крај!Ал` није.Све што донесе своме ушћу небо јој врати на извор, и тако стално.Река носи и даје живот.Пољима,рибама,човеку,једином штеточини и истребитељу свега на шта наиђе,јединој грешци природе!Па неко мора да плаче, неко мора да престане да буде грешка,да призове и друге памети.Шта ме гледаш тако? Чудиш се ,циганин а филозоф!Или:философ,како ти воља.Ја јесам циганин али нисам филозоф,ја сам професор музике.Знаш шта је газда ове назови кафане? Доктор!Лекар,прави.Мидзула му био професор.А његов Јован био господин,предратни.Био сиротињска мајка,с нама циганима се кумио.И где смо сад? За Јована се зна,али где смо ми?
Оборио сам поглед очигледно незнајући лекцију.
- И даље ти није јасно?Пробај овако: близу смо реке,Мидзула је капетан барке а ми остали облици живота које би он да поведе са собом ни сам не зна где.Нисмо ми за овде.Или овде није за нас,то ти распетљај.И сад иди,боље.Па дођи нам некад.
Ево трећи дан отад само ћутим и почињем да верујем:можда не баш крушкa али као да ће ова Савамала бити права мера да се у њу сместе сви преостали Људи.Морам то да кажем онима у ``Кефаји``. Биће они тамо.Кад се осмелим да им дођем.
