Možda je naslov malo neobičan ali ko bude imao strpljenja da pročita ovo što sledi – razumeće.
Novogodišnji praznik proveo sam u banji Junaković, nedaleko od Apatina, na obodu sela Prigrevica. U hodniku banje, na jednom zidu, nalaze se zabeleške koje je pesnik Miroslav – Mika Antić ostavio za sobom tokom svog boravka u banji ne mnogo pre svoje smrti 1986. godine.
Čitajući zabeležene misli, kroz glavu su mi minula sećanja na jedno davno vreme kada sam bio gimnazijalac, maturant, sedamdesetih godina prošlog veka.
U to vreme sam već uveliko izlazio sa društvom i bio redovan gost novosadskih kafana. Mnogo pića i tamburaška muzika ono su čega se najviše sećam iz tog vremena. Večeri smo provodili na raznim mestima, od luksuznih restorana do prčvarnica po obodima grada.
Jedne večeri, svratili smo do kafane „Orač“, skrivene iza stare zgrade u kojoj je tada bilo Srpsko narodno pozorište, u uličici nedaleko od Dunavskog parka. Tu su se skupljali propali umetnici, glumci, pevači, pesnici i svi ostali „bivši“ ljudi.
Onako mlad, teško sam mogao da shvatim šta se motalo po svakoj od tih pijanih glava, nagnutih nisko nad stolom, u pokušaju da izmole još jednu čašu brlje ili špricera. A bilo je medju njima neverovatnih ljudi, ljudi koji nisu pripadali tom vremenu i tom mestu.
Jedna od tih glava, baš te večeri, bila je glava danas svima poznatog pesnika Mike, koji je tamo često boravio i u alkoholu tražio spas od stvarnosti.
Ko bi ga tamo video u takvom stanju, teško da bi poverovao da pred sobom ima gorostasa. Bivši mornar, novinar i pisac neverovatne poezije, u piću je ličio na bilo kog drugog alkoholičara, a opet, nije bio kao oni.
Prošle su godine dok, čitajući ono što je napisao, nisam počeo da shvatam da sam imao privilegiju da vidim živu legendu.
Ostavio je za sobom neizbrisiv trag u poeziji i životu vojvodjanske ravnice o kojoj je jednom prilikom napisao:
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
...
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
Sa tim teretom koji je nosio na svojim plećima i u svojoj duši teško se borio i nisam siguran ko je na kraju pobedio.
Znam samo da nam je ostavio bisere pretočene u stihove, misli velikana ispisane tako jednostavnim rečima. Za života je sebi podigao spomenik i upalio večnu vatru koja i nama obasjava živote.
Dozvolite mi da vas podsetim na samo neke od misli, zapisane u zbirci „Horoskop“:
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj mogućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo - sem čoveka.
...Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem...
Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna ljudska nada.
...Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati...
...Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja...
...I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.
...Stići će samo onaj, koji ide.
Većina nas, tzv. nautičara, ako već nije, trebalo bi da pročita sledeće stihove iz "Druge strane vetra" (Neverovatne morske pesme):
Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.
More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim živi.
Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju
Svaki put čudnije…neverovatnije…
***
Mornari i zvezde čudesno znaju
Da večno namiguju
i večno traju.
***
Kad ljudi ostare - odu u penziju,
a mornar - u neku drugu dimenziju.
I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu čežnjivo gleda.
Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku čaroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.
Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nešto slobodnije od slobode.
***
Ja nisam običan kapetan lađe.
Ja morem plovim sebe da nađem.
Ja morem plovim i sebe lovim
***
upamti, luckasti sine,
ko hoće u nepovrat da se vine
i bude brži od brzine
i sazna šta je večna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda.
Inače, marš sa moga broda !
***
U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.
Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao luđi od svih aprila.
Bio sam jedini među mornarima
kome su iz glave izrasla krila.
Šta vredi da neko snove plete ?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete ?
***
Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog čega bi se ponovo rodio
i zbog čega bi ponovo živeo ?
Samo mornari i zvezde znaju
da večno namiguju i večno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.
Za života je mnogo razmišljao o umiranju i o onome što će biti posle smrti, osećajući da je jedan od besmrtnih. Pokušavao je da nam kaže na različite načine da i svako od nas može biti besmrtan, samo ako se malo potrudi i ako uspe da ostane dete.
Eto, ja sam ovako danas, u Mikinom društvu, proveo dan, pobegavši od dnevne politike i onoga što se nama, običnim smrtnicima, čini da su veliki problemi. Mika mi je ponovo pomogao da se setim da smo mi krojači svoje sudbine.
Nadam se da će i vama ovih nekoliko citata ulepšati veče.
