Леп је ово приказ и тера на размишљање.
Све су то предмети које свакодневно виђамо око нас и које сви користимо.
Ипак, технологија је отишла далеко и постоје начини да се неке ствари промене на боље.
На пример, код нас се много прича о отпаду који настаје производњом и коришћењем пластичних кеса.
Овде у примеру на слици наведено је да се у морској води кеса распадне за 20 година ако сам добро видео. Постоји опште мишљење да је кесама тзв. "трегерицама" потребно више од две па и три стотине година ако се нађу на отовреном простору у природи. Ипак, морска вода је слана и агресивна и податак је можда тачан.
Оно што људи могу да учине то је да на паметан начин искористе све познате предности и искористе пластичне кесе на најбољи начин. А има много разлога зашто те кесе не би требало одбацити и забранити, зашта се залажу неки лобисти.
Забраном пластичих кеса, морали бисо да нађемо замену. Најћешће говори се о папирним кесама али то је велика грешка и заблуда.
Папирне кесе производе се од целулозе, дакле, потребно је посећи дрво да бисте добили кесу. Индустрија производње папира спада међу најпрљавије, а утрошак енергије је огроман. Касније, транспорт тих кеса увећава укупан трошак.
Уместо тога, пластичне кесе производе се од полиетилена или полипропилена из онога што остане као индустријски, технолошки отпад при производњи нафте.
Дакле, нешто што се сматра отпадом постаје поново сировина!
Укупно утрошена енергија за производњу једне пластичне кесе и до тридесет пута је мања од енергије за добијање папирне кесе исте величине. При том пластичне кесе су отпорне на влагу и масноће и могу да понесу већи терет од папирних.
Има још доста разллога зашто не треба бежати од пластичних кеса.
Али због људског немара, пластичне кесе су свуда око нас, по улицама, на гранама дрвећа и шибља, на обалама река и језера... Да би се овом стало на пут, научници су изислили биополимере и компостабилне полимере.
Ови први, биолошког су порекла и после употребе спонтано се распадају. И то би било лепо да није толико скупо. Овакав полимер кошта неколико пута више од класичног.
Компостабилни се производе на бази скроба и неких других једињења која се махом добијају из кукуруза и неких других прехрамбених артикала, а још увек су за око два ипо пута скупљи од обичих полимера. И оно што није добро код ове групе је: не могу се рециклирати и не разграђују се у природи. За њихову разградњу потребно је фабричко постројење.
Зато су људи измислили неке адитиве који под утицајем светла доведу до тога да се кеса распадне у ситне комадиће. Међутим, ти адитиви ту заврше своју улогу и кеса остане у виду ситних фрагмената који остају да трају у природи наредних неколико стотина година.
Постоји само једна врста адитива, називају их оксо-биоразградви адитиви, који пластичну кесу спонтано у природи разграђују потпуно. Од пластичне кесе после издвајања воде и угљен диоксида, након што бактерије поједу све што је хранљиво, од кесе остане само хумус, који је преко потребан испошћеним пољопривредним ораницама. Овај процес може да траје краће или дуже али по нашим законима не дуже од 5 година, што је врло кратко ако се сетимо оних неколико стотина година са почетка ове приче. Ови адитиви увећавају цену производње кеса за мање од пола процента, тако да су све предности на њиховој страни.
Код нас је то заживело али треба и да преживи и опстане. Управо чујем ових дана да постоје неке нове идеје али по ономе што сам чуо, биће то корак уназад. И то велики. Ко зна коме је то у интересу. Нама и нашој земљи сигурно није.
