Nautika opšta... > Turističke reportaže

Arkanj - Na Kraj Sveta - kafana :)

<< < (2/3) > >>

shomi:
Potrefio si lokaciju 100%  :good:

Jesi probao "dudi brendi"? LOL Rakija od duda, dudovacha...
Ludilo...

Kako nisi ukapirao da nema aparata za kartice, kad nema ni struje breeee?!?!

 :taunt:

P.S. Mi bili jesenas, struja jos nije stigla, a sve ostalo je isto :)
Bilo i nekih stukica i babaja... Mada, i tamo smo vidjali mreze  :suicide:

LSI:
Da dodam i ja svoje iskustvo sa "Krajem sveta".

Davne 1982. rodila mi se kćerka, prve nedelje u avgustu. Tada sam bio zaposlen u "Limproduktu" u Novom Sadu. Imao sam dobrog kolegu na poslu čija žena, u to vreme, (prva nedelja septembra) je bila pred samim porodjajem. I tako, moja se oporavlja od carskog reza, a njegova broji dane i sate do velikog trenutka i šta smo mogli nas dvojica, nego da sednemo u legendarnog fiću i odemo na pecanje - upravo na Arkanj.
Jutro lepo, dan topao, ali riba izgleda otišla na godišnji odmor... Tešili se mi nekom mučenicom i u neko doba setili se i naših žena.
Pomislimo - baš bi bilo lepo da i one sa nama uživaju u lepom danu.
Onako blaženim, nije nam trebalo mnogo da odlučimo da se vratimo u Novi Sad po njih.
Bunile se one, ali ko će s dve polupijane lude da izadje na kraj (a nismo bili alkoholisani - jako; tek koliko da pravimo gluposti).
Strpamo ih sve četiri u fiću (moja supruga, naša kćerka, kolegina supruga i njihova tek-što-nije kćerka) i vratimo se u Arkanj, tačno ispod Perine kafane koju ste videli na slici.

I tada nije bilo ni struje ni vode, a zidovi ispisani (bilo je nešto o dedovima, pradedovima, čukundedovima, navrndedovima, askurdjelima i ... ma, ne sećam se više šta i ko sve i kojim redom!).
Iza kuće, majstori zaklali magarca, pa čereče meso (kažu da nema boljih kobasica od onih u kojima ima magarećeg mesa).

A mi, spustili se do vode.
Udjem ja i sednem u jedan drveni čun (kao što ste videli i na dole priloženim fotkama, samo debelo nakatranisani), a u krilo stavim kćerku. Žena  mi ostala na obali i plače (ne sme ta ni blizu vodi i čamcu, a ja oteo dete i sedim na kraju sa nogama u vodi i preko deteta zabacujem pecaljku. Čamac se ljulja, žena plače, preti razvodom i policijom, a beba... pravi ladjar - smeje se i uživa na suncu. Kako se čamac pod nama ljulja, tako ona za par minuta zaspala...
Za to vreme moj kolega, iz drugog čamca, odmah do nas, pokušava da nešto upeca, ali ne ide.

A ja, za kratko vreme, ko će danas znati kako i zašto, izvadim nešto više od kile malih crvenperki i trijumfalno odlučim da je dosta za taj dan i da smo se silno proveli (ženi suze presahnule, niko da čuje zapomaganje i vapaje upomoće - šta ćete, nije to slučajno "Kraj sveta").

Vratimo se u Novi Sad, smestim ženu u krevet da se odmori i počnem da pripremam onu ribu. Sa kolegom popijem uz to još neko pivo i krenem da pržim ribu u tiganju.
Ne zanm šta se i kako desilo (valjda me stigla neka od onih ženinih kletvi), tek, u jednom trenutku upali se ulje u tiganju, sunu plameni jezici do pod plafon i počne veselje (a mi podstanari, tek da se zna).

Ipak, da ne dramatizujem mnogo - uspem ja to nekako da ugasim i sve se lepo završi, a mi se svi (osim kćerke - bila je tek dvadesetosam dana stara) i danas sećamo toga, moja žena i dalje priča da sam ludak svoje vrste i pita se šta je to našla u meni i šta radi sa mnom tolike godine.

Eto, tako smo mi proveli jedan dan na "Kraju sveta", a ja i dalje smišljam kako da dodjem do svog plovila i da vam se pridružim na vodi, ali neka, biće i to...

Kapetan:
 :good:

LSI:
Враћајући се са службеног путовања, данас сам одлучио да мало скренем (скренуо сам ја одавно, кажу многи али данас сам баш морао још мало).

Одлучио сам да по лепом, сунчаном времену (пробило се сунце кроз густе сиве, скоро црне облаке), свратим до једног места које ми је заувек остало урезано у срцу (ко прочита мој текст написан у овој теми давне 2009. године видеће и зашто).

Знам... чуо сам одавно да кафане "Крај света" више нема. Срушили је неки. Сметало је некима место које је било лечилиште уморних и ојађених душа. Одлучили да сруше нешто што ником није сметало, а где су људи долазили да пронађу мир и оно што је некад најтеже - да пронађу себе.

Ипак, носталгија је јача од свега. Запуцам ти ја кроз Ковиљ али - врага!
Не може се више обалом до места где је кафана била. Читав тај комплекс пре доста година враћен је манастиру у посед, а ови га оградили, поставили рампе, па сад све то некако више личи на логор из оних филмова из времена Другог светског рата. Мада, морам признати, братија манастирска је вредна - све је уређено, покошено, орезано... домаћински.

Ал' џаба!
Хоће срце нешто друго. Ваљда је то оно што је писац назвао: "жал за младост". Ја бих да видим моју успомену.

И тако, тврдоглаво, вратим се до села, па около путем око манастира. Ето ме већ и до аутопута. Сад ће и мост код Бешке. Скрећем десно, па лево и... мислим, срце ће ми искочити. Преда мном велика табла, а на њој написано: Кафана Крај света; радно време... па онда пише кад радним даном, кад суботом а кад недељом. Кад лети, кад зими. А све само за видела јер у тој кући никада сијалица електрична није засветлела.

Пређем још километар и онда станем. Не верујем сопственим очима...

Па зар нису рекли да је кућа срушена?

А ето ње! Ту, право испред мене, ето куће које се сећам. Исте оне, са исписаним зидовима...
Ма, да ли је то моја жеља толико јака, да опет видим кућу које нема?

А онда, полако, почињем да схватам.
Јесте кућа али она помоћна, не она у којој је била кафана. Те, кафане, нема.

Приђем ближе... та ту је и она. Али како изгледа? Што би рекао човек: рупа до рупе, рупа у рупи.

Тамо где је некад кућа била, сад је ископина која полако зараста у траву. Стоје неки чудни округли отвори који воде у неке узидане, рекао бих, каце укопане у земљу.

И то је све што је остало на том месту где је некад била кућа из које су се ширили мириси свеже пржене рибе и звуци тамбурица које су из својих жица шириле нежност, тугу и радост - шта је коме требало.

Погледам око себе... лепо покошена трава, све до воде. А доле, на води, уз обалу, привезано неколико чамаца. Љуљушкају се на једва виљивим таласима. Кроз високе крoшње сунце се пробија и баца неке нестварне сенке. Људи, па зар је то могуће у сред бела дана? Та нема још ни три сата; ништа нисам попио... шта је ово? Како је ово тако лепо? Као сан.

А онда, опет ми кроз сећање прође она епизода од пре 34 године и опет се појави питање: па, зар су морали да је сруше? А што је не изградише поново, ако су већ морали да је руше?

Наиђоше неки људи, радници шумарског предузећа, и од њих чух да су у оним рупама отвореним после рашчишћавања терена после рушења, пронашли једно људско тело у једној и остатке јелена у другој! Кажу, људи из Завода за заштиту споменика забранили било какве радове после тога.

Па добро, ако су већ забранили, а што онда ничим нису покрили и заштитили ископину? Ево, гледам, обраста у коров... Ех, какав смо ми народ...

Распитам се где је сада некадашњи власник, Вареника? Кажу - Ено, с друге стране аутопута, на обали. Али, тешко ћете сад до њега. Сад ради само уз претходну најаву, а и нема прилазног пута.

И сад, не бих ја био ја, кад не бих отишао да видим.
Пређем аутопут, прођем први споредни пут - рекли ми они људи да скренем на други.
Ево и другог - земљани пут кроз њиву. А разглавили га трактори и кише. Подигох ситроена "на другу рупу" па полако првом до долме...
Кад тамо, е није ту. Погрешно ми људи рекли. Наиђе неки тракториста из Гардиноваца па ми рече: - Вареника је тамо напред, ближе аутопуту.

Вратим се на асфалт, па назад до оног првог скретања. Опет ситроена на другу рупу па полако. Пређем добрих сто метара кад... преда мном језеро. Улегнуће испунила киша и сада или да скренем у њиву, па кроз жито или да се вратим.

Одлучим да наставим и пређем још стотинак метара кад... још веће улегнуће, па још трактор разгазио... Не вреди. А жао ми жита. Одлучио сам да одустанем и да се вратим асфалту.
Видећемо се ми, Ђоко, неком другом приликом. Кад сунце запече и посуши ту водурину. Или ћу ти доћи водом, сад кад знам где је нови "Крај света".

Е, за оне који су имали стрпљења ово све да прочитају, а којима нисам баш успео да дочарам како то све изгледа, ево и неколико сличица. Нек остану за историју.

djera1:
Kad nisi uspeo kolima da nadjes novu lokaciju kako ces doci vodom. Ako neko zna bilo bi lepo da nas uputi.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana

Idi na punu verziju