Данашњи дан почео је некако суморно, облачно, прилично хладно.
По договору, обрео сам се у Вишњици већ у девет преподне, на брзину обавио оно због чега сам потегао до тамо чак из Земуна. Онда сам позвао ЗоранаТ и договорили се да се нађемо у марини "Градска" у Вишњици.
Док сам чекао Зорана, проверио сам да ли још важи број Бугарина Петра који је некад на Бубањ потоку продавао Зонтоне и замислите - важи. Шта више, Петар је и јутрос био на пијаци. С њим и његовом супругом, Нелом, договорио сам се да се чујемо у петак или суботу следеће недеље да ми кажу да ли ће ми набавити батерију.
Око пола десет у марини "Градска" срео сам се са нашим другаром ЗораномТ. Кафица, чај и мало приче - чик погодите о чему?
Зоран је увек пун добрих савета па је и овог пута успео да ми нешто појасни - хвала, Зоки.
А онда, кренуо сам ка северу. Прва станица - индустријска зона на потезу Земун-Батајница.
Има тамо једна пластичарска радионица у коју сам свратио и поручио да ми направе од полиетилена табле дељине нешто преко 20 мм које ће ми послужити да прекријем простор између седишта у предњм делу чамца и тако добијем платформу за излежавање или пецање.
Требало би да буде готово у понедељак, а коштаће мало више од 35 евра.
Настављам пут ка северу и заустављам се у Батаји.
С другаром одлазим код његовог човека, мајстора за прохрон и тамо преузимам већ исечене прохронске цеви квадратног профила које ће послужити као ојачање пластичним плочама.
Док се окренеш, ето ти и подне. Време да се нађем с нашим другаром "Да се човек пита". Договор је да заједно одемо до марине у Сланкамену и извадимо дозволе за пецање. Свратим успут у фотографску радњу и кад сам питао оног службеника да ли случајно има слику неког ко личи на мене, пошто ми слика треба за дозволу за пецање, одмах је оставио све што је радио, сликао ме и за мање од десет минута у рукама сам држао кесицу с четири тек одштампане слике! Јој, како је леп тај лик на слици! Млад, наочит, мало просед... (чуј, мало!).
Налазим се с Милетом и почињу припреме за полазак на одредиште. Део тих припрема било је и паковање гума за картинг које ми је Милета набавио на аутопуту. Послужиће као бокобрани на чамцу и на понтону - још нисам одлучио али ћу их сигурно искористити. Хвала, Милета.
У ауто са нама седа и Милетина супруга (јој, та жена мора да га много воли, шта му је све дозволила да купи за пасару!) а онда полазимо до једне од последњих досељеничких улица у Батајници, одакле почињу њиве које се простиру до аутопута за Нови Сад. Тамо нам се придружује и Милетина кума и сад је екипа комплетна.
У пријатном разговору стижемо у марину, а у марини нас дочекује ДулеН и сад више Милета и ја нисмо у мањини. Креће мушка трач партија. Претресамо начине уградње каљужне пумпе, где поставити филтер за гориво, да ли један од најбољих чамаца заменити још бољим...
И све то, зачињено пивом, крунишемо укусним мешаним месом (јао, што је сланиница била добра!).
Реч по реч, каже Милетина кума како воли леп поглед - ех, где ме нађе?
Да ли мислите да је било потребно нешто више него питање: - Хоћете ли да видите најлепши поглед на свету?
У мање од тридесет секунди пао је договор и завршавамо с ручком, седамо у ауто и правац Банстол, потез Матеј.
Иако је још било облачно, сви смо опчињени погледом који пуца на све стране око нас. Како то изгледа по облачном времену, можете да видите и на сликама које прилажем. А што је најлепше, док смо шетали имањем, иза облака се промолило и сунце и по дивном сунчаном времену вратили смо се у Батају.
Ју, шта сам све написао! А могао сам и кратко - био је ово диван дан!