Сланкамен данас, 10.09.2016.
После петљавине с карбураторима од претходне недеље, једва сам дочекао ово суботње јутро, жељан да стартујем мотор и да вам вечерас напишем кратак извештај с воде (чуј мене: „кратак“!).
А дан је почео лепим, сунчаним јутром. Кревет ме није држао и већ после шест био сам на тераси, уживајући у топлом јутру и ведром небу без облака. Био сам спреман одмах да кренем ка Сланкамену али због договора који сам имао с члановима нашег форума, Бећаром и ЗоранТ-ом, да ћемо данашњи дан провести заједно, морао сам да сачекам пола девет, време кад је код мене требало да се појави Зоран.
Да ли треба да вам кажем да сам доста пре договореног времена већ био у дворишту, крај аутомобила, на улици, да видим кад наиђе...?
Срећом, Зоран је био тачан. Брзо смо кренули, успут купили још десет литара бензина, да нам се нађе и нешто око пола десет стигли смо у марину. Тамо, на паркингу, чекао нас је Бећар, кога сам први пут срео, а с којим се чујем готово свакодневно откако смо успоставили телефонску комуникацију преко апликације Зело (Zello).
Изгледало је да све иде по плану. Осим – времена.
Иако је моја лепа метеоролошкиња са РТС-а, због које редовно гледам прогнозу, предвидела сунчан дан без кише, кад смо ми стигли у марину, небо се наоблачило. Облаци су дошли, ношени ветром који је дувао из правца Сурдука у правцу северозапада. И сваког тренутка било их је све више.
Изашли смо право на понтон и одмах почели с припремама чамца за испловљавање. Откључане коморе, припремљени конопци, весло, прегледане коморе да нема воде у њима, доливено гориво у резервоар...
И онда је почело...
Окренуо сам кључ у контакт бравици, мотор је заверглао и ... Ништа. Тајац.
Нови покушај, проверено стање довода горива, филтер за гориво, од пумпања заболела ме рука. Опет кључ... и опет ништа.
И тако наредних двадесетак минута. Мотор вергла али не прихвата. Као да нема горива. Пробам с малим гасом. Пробам са средњим гасом. Пробам с пуним гасом. Исто. Вергла али не прихвата.
После двадесетак минута, почињем да се плашим да то акумулатор више не може издржати.
Подигнем поклопац с мотора али шта ја ту и могу да видим? Не много више него док сам мотор посматрао док је поклопац био на свом месту. Толико о мојој стручности.
Саветујемо се, гледамо се, проверавамо довод горива, кретање полуге гаса, сауга. Видим да је откачена жица која повезује електрични сауг са полугом сауга сва три карбуратора али тај електрични сауг ни пре није радио, мада је жичица била причвршћена, а не као јутрос. Покушам да је вратим на место али жичица је јача од мојих прстију, а клешта немам...
У неко доба, договоримо се да Зоран притисне полугу сауга сва три карбуратора, а да ја пробам да стартујем мотор на кључ.
Договрено – учињено.
И... бум! Ето га! Ради! Мотор бруји.
Мало смањим ручни гас, мотор се умири и настави да ради мирно и равномерно.
Па то смо ми, управо, „поправили“ мотор!
Заслужили смо да попијемо једно пиће после тако исцрпљујућег рада, а и хтео сам да оставим мотор да мало ради на леру, да допуни акумулатор који смо прилично намучили претходних пола сата.
А облаци све гушћи.
Ипак, ту смо, дошли смо због пловидбе и решимо да наставимо. Само, уместо у Тису како смо планирали, кренућемо Дунавом узводно. Ако мотор опет затаји, да нас вода врати до марине. Што би се рекло – за сваки случај.
И кренемо.
Лагано, под малим гасом кренемо из марине низводним пролазом, испод аде. А вода – ниска. У једном тренутку, мотор променио звук, а види се иза нас како се узвртео муљ. Плићак. Одмакнем чамац мало од обале и лагано наставимо ка отвореном току Дунава.
Окренем у правцу Крчедина и кренемо полако, с ветром у леђа. Чамац плови мирно, скоро да не осећа таласе које ветар гуши и обара. Нас четворо у чамцу (нисам рекао, и моја супруга је била с нама – чек, чек... жена на броду је одувек била малер! Да није то...?), пловимо узводно на пола гаса брзином од око осам километара на сат. Додајем гас, мотор прихвата, брзнина расте али не прелази 15 километара на сат при пуном гасу.
А Дунав низак. Испливали напери уз десну обалу, лево од нас. Десно, на пловном путу, сасвим уз леву обалу, плове самохотке. Гурају уз Дунав брзином од око десет километара на сат.
И онда, одједном, остварује се мој страх. Осетим кишне капи на лицу и по рукама. Сами себе лажемо, питамо се да није то од воде која прска с обе стране чамца? Али није. Киша је.
У тренутку доносим одлуку да је време за повратак, правим широки круг и крећемо низводно.
Сад нам ветар дува у лице и чини се као да је јачи. Таласи се одједном појавили и чамац поскакује по њима. Пловимо брзином изнад 15 км на сат при две трећине гаса. Враћамо се и гледамо небо, све мислимо – да ли да наставимо ка марини или да се вратимо ранијем плану?
Ипак, завршавамо у марини. После лаганог пристајања уз понтон, шаљем жену и госте у ресторан, док ја средим чамац. Киша почиње да прска све јаче.
Искључим мотор, позатварам коморе и поново креснем мотор – да га проверим још једном. Поново је упалио без проблема.
Гасим га и остављам, питајући се зашто нисам могао да га стартујем кад смо дошли!?
Уследио је пријатан разговор уз укусан ручак који нам је спремила наша домаћица, Данијела.
Лепо је кад имате добре саговорнике. Увек можете чути нешто лепо, интересантно и паметно. Човек никад није толико паметан да не може да научи и нешто ново, кад има од кога. Друштву се прикључио и наш пријатељ ДулеН, који је пажљиво испратио и наш полазак из марине и обећао ми да ће бити у приправности за случај да ми мотор из неког разлога затаји (срећом, није било потребе за његовом интервенцијом али лепо је кад знате да постоји неко ко брине о вама и среман је да вам прискочи у помоћ).
Растали смо се уз договор да ћемо се ускоро опет наћи, овог пута можда код Бећара у Бановцима или код Зорана у Гроцкој.
Кратко смо били на води па и нисам имао времена да начиним више снимака али ето ипак два која је мојим апаратом снимио Бећар. Видимо се Зоран и ја, с ветром у коси, радошћу у срцима и брижним мислима, на Дунаву који је и под небом застртим облацима леп и силан.
До неке друге прилике, све вас поздрављам у нади да сте и ви уживали на води.