И шта сам онда радио у марини до касно после подне, питаће се неко од вас?
Е око овог сам се замислио, шта да вам напишем и да ли да ставим неке слике...
На крају сам одлучио да само кратко кажем да се на понтону окупила група у којој је било неколико нас из марине али имали смо и госте. Уз шкембиће (прсте да полижеш) и хладно пиво, уз музику с две гитаре, дан је прошао као трептај. Био је то још један од оних дана који се броје у животу.
Имали смо и госте - тројица Немаца, из околине Штутгарта, кренули низ Дунав бродом од око десетак метара. Плове по неколико дана па се врате кући. Одморе пар дана па опет "Јово, наново!", на брод па низ Дунав. Тако планирају да овог лета стигну до Црног мора, а следећег до Истамбула, а после... па, ко од њих поживи, можда Роном стигне једног дана назад до Немачке.
Кажу, пловили су кроз Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску али нигде нису наишли на такве људе и такав пријем као овде код нас у Србији...
Свирка је била на висини. Реперотар - неописив. Певале се песме наше, старе, нове. Певале се песме из Македоније, Русије. Наш Шваба, Армин, као прави професионалац одушевио нас је својим извођењем блуза...
На крају, одлучио сам да испод овог текста не ставим ни једну фотографију. Тешко да би приказала праву атмосферу, а плашим се да неком не позли од муке што није био данас с нама.
Зато вас позивам, свратите неком другом приликом. Нисмо ми баш све карте одиграли. Биће тога још...