Одавно нисам ништа забележио у овој теми па сам решио да то урадим данас.
Зашто баш данас, немам појам. Ето, тако, дошло ми.
Можда зато што од прошле јесени нисам спустио чамац у воду. Прво корона, онда лоше време, а сад ми се мајстор не јавља... Ваљда ћу га спустити пре вађења пре нове зиме?
Иначе, у Старом Сланкамену сам готово сваког викенда, а ових дана ћу почети и да користим приколицу - изгледа да сам избацио све смрдибубе из ње, па сад могу ја да их заменим (иначе ме је тако мајка звала док сам био мали, кад се завучем у кревет а не оперем ноге).
Ипак, да се вратим Сланкамену. Ако и нисам био активан на води, а узгред, нисам ја једини који још није спустио чамац у воду. Има нас више.
Али то нам ни мало није сметало у реализацији других активности.
У овом тренутку нисам у стању да вам кажем колико смо прасића појели од почетка године. Да није било короне, озбиљно бисмо угрозили овај тржишни сегмент.
Али данас нисмо имали прасе. Одлучили смо, пошто је за сутра планирано јаре, да данас имамо мало лакши ручак, па је наш члан, Пеђа, донео за презентацију узорке буђоле, пршуте, неколико врста сирева и млади уролани кајмак који је ишао савршено уз вруће уштипке које је правила на лицу места наша пријатељица Биса.
Е сад, пошто је то мало сувља храна, морали смо да квасимо тако да је на том нашем понтону и доста пива испијено.
И шта да вам кажем како је било?
Пробајте да замислите вруће уштипке на којима се топи кајмак, а то хладимо пивом, хладним као девојачка душа кад те откачи. Боли док хлади око срца. А теби лепо.
А тек ваздух...
Јао, како да опишем тај мирис воде који се ножем може сећи па га гутате у залогајима између два залогаја уштипака?
Е, сад, на све то замислите сцену у којој су актери наш пријатељ, легендарни Жика, мајстор на гитари и ја!
Замислите сад нас двојицу како седимо поред осталих који разговарају о којечему, а нас двоје из нафталина вадимо старе руске и мађарске романсе.
Срце се све јаче стеже, прети опасност од пуцања и ту само још једно хладно пиво помаже.
А ветар...
Дувао је низ Дунав, негде из правца мог Новог Сада. Па како дуне, а нова успомена на нека давно прошла времена, ношена ветром, уштине за срце и душу.
Из ока крене сузица, она мала, издајица, па је ветар обрише пре него што је неко види...
Сад, рећи ће неко да станем, да немам душу... Па, и немам. Остала је негде поред Дунава. Одувао је ветар. Можда се уплела око неке врбе...
Ето, покушао сам да вам у пар реченица прикажем како може да изгледа један леп дан поред Дунава, чак и ако не запловите.
А ево и фотографија које показују како су изгледале припреме за данашњи ручак.
Поздрав свима, па, ако вам се ово свидело, а ви навратите. Наћи ће се нешто и за вас.