Ко данас није био на води, много је пропустио.
Ја сам имао срећу да сам, после вишедневног боравка у постељи и у соби, коначно мало изашао на ваздух.
Са супругом, другаром Дејаном и његовим сином, Вељком, и мојим унуком, Душаном, стигао сам у марину у Старом Сланкамену нешто после десет сати.
Сунце се још борило с облацима, час је провиривало, час су га облаци сакривали али дан је био пријатан. Било је топло, без ветра.
Док су се дечаци здушно прљали по дворишту марине, Дејан и ја смо се позабавили мојим чамцем, који је претходног викенда напустио корито Дунава и на реновираној, ојачаној приколици, сместио се да сачека пролеће.
Главни задатак данас био нам је да седиште управљача спустимо на одговарајућу висину. Ако погледате неке раније објављене снимке, видећете да је седиште које сам недавно монтирао, иако удобно, било веома високо и седење у њему није било пријатно. Зато смо данас, кутију од шперплоче, која има задатак да на себи носи седиште, скратили на потребну висину и поново намонтирали седиште.
Читав посао потрајао је нешто мало више од једног сата; мало убодна тестера, мало бургија, брусилица, мало заваривања и... могу да кажем да се сада у мом чамцу седи за управљачем као у неком правом броду!
После тога, из чамца сам извадио резервоар, у којем је било још нешто око петнаестак литара бензина, и један мали пластични канистер с још пет литара и то сам оставио у марини, за оне који ће се ових дана, до зиме још возикати. Неко је некада на форуму написао да није добро да гориво дуго стоји па сам помислио да је боље да га неки срећник који има времена и могућности потроши него да остане и сачека пролеће.
Е, кад је тај главни посао био готов, онда смо чамац упаковали у зимску цираду и сад је чамац спреман за зимски сан. Мада, на путу кући, сетио сам се да нисам откачио и извадио акумулатор! И ето мени посла и за следећи викенд. Мораћу да распертлам све оне конопце провучене кроз цираде али ... ко нема у глави има у... и тд.
Међутим, ма колико да сам уживао у свему томе, изгледа да ме је болест од пре неколико дана прилично истрошила и кад смо завршили, помислио сам како би ми пријао кревет. Али уместо кревета... изненађење!
Један од корисника наше марине, овог викенда је оженио сина и погодите...
Донео је данас прасенце. Јој како је било лепо, онако осмехнуто на ражњу! А укус!? То је требало пробати. Шта да вам кажем - повратио сам се из мртвих.
Ваљда то има везе са оном причом о витаминској храни у зимском периоду, знате је? Не?
Ево, укратко:
Зими треба уносити доста витамина ЦЕ. Њега има у следећим намирницама:
- прасенЦЕ
- јагњенЦЕ
- пиленЦЕ
- сланиниЦЕ
- шункиЦЕ
а има га и у напицима:
- пивЦЕ
- винЦЕ
- и разне ракијиЦЕ!
И тако смо се ми, захваљујући нашем пријатељу добро набили витаминима.
Али најлепши део дана тек је следио. И све ово пишем вам због ових пар сличица које ћу вам показати.
Као што рекох, дан је био пријатан, топао, миран, без ветра. Дунав опет у паду, без иједног таласића.
Мој унук и његов друг хтели су да пецају. Па како да им не удовољимо?