Posredni podaci nas uveravaju, da su brodograditelji severne Evrope sigurno temeljno poznavali svoj zanat. Jer Skandinavci nikad ne bi mogli preći celo područje, koje su počastili svojim nepoželjnim posetima, da nisu imali lađe vrlo sposobne za plovidbu. U prilog tome svedoče ostaci nekoliko starih lađa Vikinga.
Prve takve lađe otkrivene su u Jitlandu (severna Danska) šezdesetih godina prošloga veka. Činilo se, da potiču iz petog veka, a najveća je bila duga sedamdeset stopa. Ali bolji primerci su pronađeni kasnije u Norveškoj, a od ovih su najbolje sačuvane, gokstadska lađa, otkrivena 1850. i oseberška lađa, otkrivena 1893. kod Kristianiafjorda. Gokstadska lađa je sada u Oslu, gde je posetioci mogu videti i čuditi se, kako se uopšte sačuvala. (danas su na poseban način konzervisane i desalizirane).
Te lađe su služile kao pogrebni spomenici za slavne poginule vladare (vidi Vikinška sahrana). Kad bi poglavica ili njegova žena preminuli, njihove posmrtne ostatke bi položili u jednu staru lađu, zajedno s oružjem i nakitom i sa određenim brojem njihovih robova (koje bi za tu priliku obredno pogubili). Sve bi se zatim prekrilo teškim slojem zemlje ili isto tako teškim slojem kamenja. Ovu piramidu bi zatim ostavili na milost bogovima Valhale, koji su brižno čuvali svoju lađu.
dužina lađe....... 77 stopa 11 palaca
dužina kobilice...... 65 stopa
dubina lađe....... 5 stopa 9 palaca
širina lađe....... 16 stopa 7 palaca
Dakle, razmera između dužine i širine bila je jedan prema pet, tako da su ove lađe bile nešto okruglije nego rimski ratni brodovi, kod kojih je razmera između dužine i širine bila ista kao i kod srednjovekovnih ratnih brodova, to jest jedan prema osam. One, međutim, nisu bile tako okrugle kao rimske lađe iz trećega veka, koje su služile za prevoz žita, jer kod njih je ta razmera bila jedan prema tri, a ponekad samo jedan prema dva i po.
Sa svake strane kobilice bilo je dvanaest dasaka, a deseta po redu, brojeći od kobilice na gore, bila je mnogo deblja nego ostale. Jer, u stvari, to nije bila obična daska, već komad teškog drveta, isečenog u obliku slova L, koji je davao brodu veću otpornu snagu baš na mestu, gde su udarali talasi. Rebra lađe dopirala su do ovog komada drveta u obliku slova L; bila su pričvršćena za daske dna pomoću metalnih spona. Daske su među sobom i s kobilicom bile spojene gvozdenim čavlima. Teško je odrediti tačan datum ovih lađa Vikinga, ali po svoj prilici one potiču iz osmog veka naše ere, a merile su, prema današnjem merenju, nešto preko trideset tona. (Bruto tonaža se nađe, ako se sadržina zatvorenog prostora lađe, izražena u kubnim stopama, podeli sa sto. Brodska tona je 100 kubnih stopa. Neto tonaža je brodska bruto tonaža minus prostor, koji zauzimaju kabine za posadu, mašine, gorivo i spremišta. Drugim rečima, neto tonaža predstavlja raspoloživ prostor za putnike i tovar). Lađe Vikinga imale su jedan jarbol, koji je stajao oko tri stope (96 do 100 cm) od središta broda prema pramcu. Mogao se spustiti prema krmi broda, kad god nije bio potreban. Na brodu je bilo mesta za posadu od devedeset momaka. I konačno, svi brodovi Vikinga bili su građeni po načinu preklopne gradnje (clinker). Budući da još pravimo razliku između preklopne i slobodne gradnje (carvel), neće biti na odmet, ako damo definiciju ovih dveju konkurentnih metoda brodogradnje.
Preklopno građena lađa je brod, u kojem donja ivica svake daske prekriva gornju ivicu niže daske, a sve su međusobno pričvršćene pomoću čavala zabijenih u rubove. Kod lađe slobodne gradnje sve daske su glatko spojene i ne prelaze jedna preko druge. Sve one stare severnjačke lađe, koje su se sačuvale, bile su građene na preklop i čini se, da su potpuno odgovarale svojoj svrsi, jer su se zadržale do danas u raznim tipovima severnjačkih ribarskih lađa. Potpuno nalik na njih bili su ogromni drveni brodovi, koji su pre Revolucije nosili drvo za ogrev iz Finske u St. Petersburg.
Toliko o samim lađama. Sada dolazi daleko važnije pitanje, jesu li bile sposobne za plovidbu i jesu li služile svojoj svrsi kao ratni brodovi. Na oba ova pitanja odgovor glasi: da, kako je to ostatak Evrope vrlo brzo otkrilo usred dima i ruševina opljačkanih sela i gradova, i kako su to američki Indijanci saznali, kad su Skandinavci zarinuli kljunove svojih lađa u žalo Labradora i započeli ratovanje s urođenicima, koji su ih na kraju opet izagnali iz američkog kontinenta.
U prvom redu, ove lađe su bile prilično lagane, da jašu na talasima i nisu trebale da kroz talase krče put, kao što bi to u Severnom moru morala činiti teža vrsta lađe, poput rimske galije. Ove lađe su obično operisale samo na dubokom moru, izuzevši slučajeve, kad su operisale na Baltiku ili na Sjevernom moru. Kad je trebalo da se povuku na kraj, da se posada odmori ili da se lađa popravi, onda se videlo, da su te lađe vrlo lagane, i četrdeset ljudi ih je moglo lako podići na kopno. Njihova jedra su, svakako, potpuno iščezla, ali Skandinavci mora da su se oslanjali na snagu vetra na svojim dužim putovanjima u Island, Grenland, Ameriku i na zapadnu obalu Afrike, gde su po svoj prilici posetili ušće Konga i tako bili prvi belci, koji su sreli svog dalekog rođaka orangutana. Ostavili su nam mnogo spomenika o svojim ratovima i pustolovinama, ali njihove sage ne pričaju o tome, kako su upravljali svojim lađama, dok su se nalazili na pučini.
Godine 1893, Norvežani su rekonstruisali gokstadsku lađu do poslednjeg detalja. Zatim su ukrcali dvanaest jakih momaka i poslali lađu preko okeana na tadašnju veliku izložbu u Čikago. Iz njihove brodske knjige saznajemo, da su neretko prevaljivali do devet ili deset uzlova na sat, a da bi ponekad doterali i do jedanaest uzlova. Ova brzina potpuno se slaže s navodima nekih nordijskih saga, gde se kaže, da su neki ratnici prešli iz Danske u Englesku u tri dana i tri noći. Još se spominje i putovanje između Bergena u Norveškoj i Rta Farvel, na jugu Grenlanda, koje je trajalo nešto više od šest dana.
Pa ipak, šest dana je vrlo dobar rekord, jer malim modernim parobrodima treba znatno više za put od Kopenhagena do Julianehaaba. Dopuštamo, da je obično preterivanje oduševljenog srednjovekovnog hroničara oduzelo nekoliko dana od pomenutog broja, ali ako to vreme udvostručimo i uzmemo dve nedelje dana umesto jedne, ipak moramo zaključiti, da su ovi stari moreplovci sa severa poznavali tajnu zanata, koju mediteranski mornari staroga veka, čini se, nikad nisu naučili. Oni su znali za striženje ili krstarenje. Krstarenje, prema leksikonu, znači:
„Promeniti pravac lađe, koja plovi s vetrom, okrenuvši joj pramac prema vetru i pritegnuvši krstove, tako da lađa plovi pod istim uglom s vetrom na drugoj strani jedra." Ovaj jezik može da razume samo pomorac, a znači ovo: ako menjate smer lađe najpre sleva na desno i zatim zdesna na levo, puštate da suprotan vetar potisne lađu nešto u stranu. Svakako, ako nemate dobar i pouzdan korman, plovićete u stranu pod uglom od 90° od pravca, koji biste sledili da plovite ravno sa vetrom. Ali ako imate prvorazrednu aparaturu za krmanjenje, možete svesti ovih devedeset stepeni na četrdeset i pet ili na još manje. Ako to radite svakih pola sata, napuštate ravan smer i počinjete da krivudate. To je spor posao, ali vešt upravljač sa dobrom i stabilnom lađom može stvarati prava čudesa na teškom polju moreplovstva, i može najbolje pokazati svoju veštinu u času, kad lađa prelazi iz jednog smera u drugi, suprotni smer. Jer tada, ako on ne zna svoj posao, lađa će začas doći u skoro potpun zastoj i izgubiti će najveći deo brzine i zamaha, koji je postigla za vreme poslednje etape krivudanja.
Budući da nije verovatno, da su se Skandinavci, ploveći iz svoje domovine do Islanda ili Grenlanda ili u Englesku, uvek namerili na povoljne vetrove, možemo zaključiti, po dokazima koje pruža trajanje njihovih putovanja, da mora da su oni poznavali neku primitivnu metodu striženja. No budući da se nikako ne može krstariti bez opreme, koja olakšava brzo rukovanje jedrima, ni bez kormana, čijem se najmanjem pokretu lađa pokorava (kao neposlušan konj dobru jahaču), moramo zaključiti, da je moreplovstvo u severnoj Evropi bilo daleko bolje od mediteranskog.
Lađe Vikinga bile su mnogo kasnijeg datuma nego rimske lađe. No, u osmom veku ljudska snaga je još terala mediteranske lađe, a kad su imale jarbol, mogle su jedriti samo u smeru vetra. Stoga moramo tražiti neki drugi uzrok, usled kojeg je moreplovstvo juga toliko zaostajalo za severnim.
Razlika nije bila u lađama. Tu se radilo (kao skoro uvek u takvim slučajevima) pre o ljudima nego o merama. Negde u delima Nikole Vitsena (holandskog pisca sedamnaestog veka, koji je napisao čuvenu raspravu o brodovima) stoji ova rečenica: „Nije to oblik naših lađa, koji nas ovde u Holandiji čini odličnim pomorcima. Naša sposobnost da na svojim lađama uspešno jedrimo, iako s srazmerno malom posadom, zatim trezan način života naših mornara, kad su na brodu, i urođena čistoća našega naroda čine, da naši brodovi duže traju nego oni drugih naroda." Ova rečenica bi se mogla napisati na čelu svake knjige o istoriji moreplovstva, jer, i najbolje građena lađa je mrtav materijal, dok se posada ne ukrca na brod. Od tog časa uspeh ili neuspeh broda zavisi u prvom redu od sposobnosti i vladanja kapetana, oficira i mornara. I u ljudskom materijalu, pre nego u planovima lađa prošlih vekova, treba tražiti razlog, zašto je nordijsko moreplovstvo tako potpuno pobedilo južnjačka.
Lađe su do nedavno bile prava mučilišta, i niko se pametan ne bi bio dao na mornarski život, da ga prilike nisu na to prisilile, ili, kako je Čarls Darvin pametno dodao, da ga nisu nagovorili, dok je bio još dosta mlad, da veruje u svaku krilaticu, kao na primjer: „Stupi u mornaricu i vidi svet!" ili „Život na moru je veseo život“. Duž obala Sredozemnog mora klima je blaga, i čovek je lako mogao naći neko zaposlenje i nekako preživeti, dok je bio na suvom. Noć provedena pod vedrim nebom u Rimu ili Atini nije zadavala mnogo brige prosečnom zdravom mladiću. Na severu on bi dobio upalu pluća i umro. Bar u teoriji mogao je ostati kod kuće, da obrađuje dedovsku njivu. Ali bilo je malo njiva, a njih bi uvek nasledio najstariji sin. Ostali članovi porodice morali su se brinuti za sebe u kraju, koji nije ni dirnula rimska kultura, u kraju, dakle, bez puteva, bez gradova i bez industrije, gde je postojala samo poljoprivreda u najjednostavnijem obliku. Za bistrog momka je postojao samo jedan izlaz iz poluropskog života, gde je kao nadničar morao služiti starijem bratu. Mogao se izgubiti i dati se na more, postati gusar i ugrabiti svoj hleb u nekom drugom delu sveta, gde pitanje održavanja nije bilo tako teško kao kod kuće.
Vikinzi nisu nikad pošli tako daleko da nazovu svoje zanimanje pravim imenom, kao njihovi najbliži tevtonski rođaci, koji su ugrozili sigurnost Rimskoe imperije i koji su se ponosno nazvali Cimbrima ili „drumskim razbojnicima“. Ali poglavica Vikinga iz osmog ili devetog veka naše ere bio je samo neka bolja vrsta razbojničkog vođe, a njegovi sledbenici po svemu su ličili na današnje gangstere. Imali su ponešto drukčije metode rada i bili su bolji borci, a ne tako podle kukavice kao gangsteri, ali ipak su u prvom redu živeli na račun drugih. Živeli su pljačkajući neutvrđena sela, gradove i manastire celog obalnog područja zapadne Evrope. Naseljavali su se u Engleskoj i Irskoj, da tobože štite narod od pljačkanja suparničkih gangsterskih bandi. S vremenom su otkrili, da je lako ogledati se s ruševnim ostacima Rima, pa su postajali sve drskiji, dok se nisu odvažili da upadnu i u Sredozemno more, gde su se proglasili feudalnim gospodarima velikog broja državica. Na severu su utemeljili prvorazrednu dinastiju, koja je kasnije, preko Normandije i Hastingsa, zagospodarila Britanskim ostrvima i pretvorila nekadašnje razbojnike u propisno pomazane suverene Engleske.
Kad su Normani došli u Sredozemno more i u južnoj Italiji osnovali svoju državu, došli su u dodir i s Hrvatima. Kralj Zvonimir sklopio je savez s normanskim knezom Robertom Guiskardom protiv Istočnog carstva i njegove saveznice Venecije, tako da je onda hrvatsko brodovlje, pojačano dubrovačkim brodovljem, otplovilo u proleće 1082. prema južnom Jadranu, gde se sjedinilo s normanskim. Normanski izvori pripoviedaju, da je Robert Guiskardo, vrhovni zapovednik savezničkog brodovlja, između hrvatskih brodova izabrao dvanaest za pratnju sebi i svojoj supruzi. Iz ovog rata, koji je trajao preko tri godine, Mlečani su konačno izašli kao pobednici. Normani ne bi sve to postigli, da su mogli udobno živeti kod kuće. Ali siromaštvo i beda na staroj porodičnoj farmi (komad zemlje s površinom od deset puta dvadeset stopa, gde je raslo nešto malo žita, ali ništa povrća, i kuća iz blata, koju je zimi grejao sloj kravlje balege) to ih je nagnalo na more i gusarenje.
Ovim piratima sa severa lađa je bila isto što i konj Hunima i Tatarima, koji su preplavili Evropu u prvom delu Srednjeg veka. Za njih je to bila živa stvar. Znali su tačno, šta ona može a šta ne može da učini. Terali su je kroz kišu i mećave severa kao i kroz tropsku žegu Afrike. Znali su je nagnati, da nađe pravi put kroz vihore i maglu. Shvatali su, da im život i sigurnost zavise potpuno od sposobnosti broda, da ih hitro izvede iz opasnosti, i stoga su ga mazili, kao da je živo biće, i provodili dokono vreme lašteći ga, popravljajući i ukrašavajući ga graciozno svinutom krmom i pramcem s glavom zmaja zlopogleđe, koja je visoko štrčala nad morem.
Svaki posao u vezi s njihovim domom na talasim radili su s ljubavlju, jer ta lađa je bila početak i kraj njihovog života i života njihovih žena i dece. Iako su žene bile neka vrsta nižeg ljudskog bića, napola robinje a napola životinje za rasplod, ipak su bile od prve važnosti, jer se bez njih nije mogla održati rasa. I tako su ove skitnice na moru za skoro pola milenijuma terorisale svet, dok seljaci, drhteći na obalama Severnog mora i Francuske, nisu dodali još jednu molbu svojim nedeljnim molitvama pred nebeskim prestoljem i molili Gospoda, da ih oslobodi „od besa Normana“.
Većina lađa Vikinga, koje su nađene, nisu imale palube. To znači, da su lađe bile potpuno izložene besu nevremena. Samo na krmi bila je mala drvena kabina, koju bi podigli, kadgod je na brodu bilo žena i dece, na putu za neku koloniju u Arktičkom okeanu ili na Sredozemnom moru. Ali obični mornar je živeo i spavao i radio i jeo i pio i kockao se pod vedrim nebom. Kad je bilo izuzetno hladno, ili kad je lađa bila u luci, po svoj prilici su radili što i Rimljani kad im je bilo prevruće. Razastrli bi jedro preko srednjeg dela lađe, da bi imali bar neku zaštitu za vreme spavanja ili jela. No ako ste ikad proveli noć pod komadom zakatranjenog platna u otvorenom brodu na Severnom moru za vreme bure, znaćete, koliko malo vredi takva zaštita. I setite se, a to je vrlo važan detalj, da Vikinzi silom prilika nisu nikako mogli da biraju vreme za plovidbu. Kad su se spremali na vrlo važan gusarski poduhvat, na poduhvat takovih dimenzija, da su morali sobom povesti i konje, onda su obično čekali lepo vreme, jer bi im inače konji uginuli, a u ono doba konj je daleko više vredio nego čovek. Ali sage svedoče, da su neka od njihovih najvažnijih putovanja obavljena usred zime.
Kapetan, ploveći iz Ostije u Mesinu ili ma gde na Sredozemnom moru, mogao je uvek reći „Biće bure noćas. Dobro bi bilo poći u luku i čekati pristojno vreme“. Ali brod, koji je ostavio Grenland samo nešto malo kasnije leti, nije imao takvog izbora. Bio je prisiljen da jedri dalje, ne osvrćući se na uzburkano more ni suprotan vetar, s kojim se, kao privaga, svakih pola sata mešao i grad. Kad bi se posada žalila, kapetan ih je uvek mogao tešiti, da im lađa ne može potonuti zato što je građena isključivo od drveta. Ali, međutim, da ne bi morali danima sedeti s nogama u prljavoj vodi, mornari su morali neprestano da izbacuju vodu od ranog jutra do kasne noći. Izbacivati vodu u to vreme nije značilo pomerati ručku na pumpi. Značilo je stalno se mučiti s malom drvenom zdelom. Ali tu nije bio kraj mukama. Kuvanje na ovim otvorenim lađama nije bilo sasvim nemoguće po lepom vremenu. Čak i danas se čovek začudi, kad vidi, kakva čudesa može iskusan kuvar napraviti s malo žeravice prostrte na limenoj ploči. Ali nije se moglo pripremiti toplo jelo, kad se lađa valjala. Niti se moglo spavati. Pre svega, nije bilo suvog mesta na celoj lađi, gde bi čovek mogao udobno leći. Osim toga, vesla su morala pomagati kormanu, da bi lađa mogla sigurno broditi na talasima bez neprestane opasnosti da je ogromni talas ne prevrne. I onda, kad bi se konačno pojavilo na vidiku ostrvo gde su mislili, da bi se mogli zakloniti od vetra, uvek je postojala opasnost da naiđu na neprijateljski raspoložene urođenike. Jer jedro Vikinga u obliku krsta i zmajeva glava (Drakkar) na pramcu njihovih lađa bili su poznati na daleko i široko, a ni jedno ni drugo nije bila baš najbolja preporuka za one, koji su dolazili da traže privremeno gostoprimstvo u stranoj luci.
Ljudi su ispunili rizme i bale papira s romantičnim pričama o slikovitom i privlačnom životu ovih starih Vikinga. Već sama materijalna strana života na brodu bila je prilično loša. Ali ono što mora da je taj život učinilo daleko gorim, bile su one večne glupe svađe, koje su besnile na nekim od ovih lađa kroz dva ili tri pokolenja. Prosečni Tevtonac je uvek bio izrazito individualističan u svom stavu prema bližnjem. Germani su na glasu kao pizmeni ljudi, i u tome im je malo ko ravan. Oni će pizmu nositi s neizmernim strpljenjem, dok jednog dana ne planu i rasplamte čitavu zajednicu bez ikakve opomene.
Istorija naseobina Vikinga u raznim stranama sveta je beskrajna priča o ubistvima, osvetama, najogorčenijim i najpreteranijim prepirkama, koje bi često bez naročitog razloga iskorenile čitava sela i kolonije, kao što je to, na primer, bilo u Grenlandu. Jer čini se, da je domaća svađa, a ne navala Eskima okončala kolonijalni eksperiment, koji je trajao više od četiri stotine godina.
Godine 1410, poslednja lađa Vikinga vratila se iz Grenlanda u Norvešku. Za neko vreme posle toga možda bi koji islandski ribarski brod ponekad posetio ovu naprednu naseobinu sa njenih četrdeset crkava, katedralom, manastirima i stotinama farma. I zatim, ništa, potpun i savršen muk. Kad je Dejvis posetio Grenland godine 1585, nigdje nije bilo ni traga ni glasa belom čoveku. Stara četverokutna jedra trbušastih zmajeva su iščezla. Druga vrsta lađe je došla na njihovo mesto.
Vikinška umetnostVikinška umetnost rano srednjovekovne Skandinavije i Danske - kako je u ranoj fazi njene evolucije reprezentuju stariji i mlađi oseberški stil(IX vek), a u kasnijoj fazi stilovi jellinge, Ringerike i urnes (X i XI vek) - uporedna je likovna pojava s irskom i anglosaskom, pretežno hrišćanizovanom, umetnošću na Britanskim ostrvima. Kao kasni paganski izdanak «varvarske» kulture zapadne Evrope iz doba seobe naroda Vikinška umetnost nastavlja u Norveškoj i Danskoj a posebno u Švedskoj baštinu merovinške zoomorfne ornamentike koju je u Evropi prekinula karolinška renesansa prodirući postepeno i sporadično i u novi, ranoromanski likovni govor zrelog feudalnog hrišćanskog srednjeg veka. Njen razvoj počinje u stvari jednim prelaznim stilom, starijim oseberškim stilom, koji se razvija u raznim delovima Skandinavije na prelazu iz VIII u IX vek. To je nešto izmenjeni zoomorfni stil III u kojem ima elemenata preuzetih iz insularne (irske) umetnosti. Taj prelazni stil koji je bio raširen, posebino u Južnoj Norveškoj, najbolje opisuju obe strane pramca broda iz Oseberga.
Već u prvoj polovini IX veka, taj plošni stil je zamenjen punijim, i izražajnijim, reljefnim stilom nazvanim Mlađi oseberški stil. Taj stil se odlikuje figurama životinja koje se međusobno prepliću, bore i grizu praveći prekrasne dramatične prizore prepune dinamike. Iz tih oblika nastaje i naziv celog stila - Stil zakačenih životinja (engl. Gripping-beast style, šved. Gripdjurstil). Te čudesne životinje izbuljenih očiju i dugim repovima savijenim u krivine, skupljenim u klupka, ispunjavaju u raznovrsnim pozama plohe ukrasnih, ali i upotrebnih predmeta vikinške svakodnevnice od drveta, kosti i metala. Poreklo ovog fantastičnog životinjskog sveta još nije sasvime objašnjeno. Čini se da više izvire iz orijentalne, negoli iz karolinške tradicije. U red najlepših radova oseberškog stila, a ujedno i u red najznačajnijih dela «varvarske» umetnosti posle seobe naroda, ulaze drveni stupovi sa čudnovatim zmijskim glavama. Ovde je ne samo glava već i dugački vrat zmija prekriven bogatim zoomorfnim dekorom u punoj plastici. Ova ekspresivno i «barokno» koncipirana glava s otvorenim čeljustima i velikim očnjacima ima uzor možda u nekom karolinškom ili, verovatnije, orijentalnom životinjskom liku. Međutim, način na koji je ta glava rešena u likovnom smislu, sasvim je nordijski. To sudimo po dubokom reljefu i snažnoj minuciozno izrađenoj plastici. Više pojedinačnih životinja isprepletenih u snažno klupko formiraju glavu zmaja.
Pred kraj IX veka, mlađi oseberški stil pomalo osiromašuje i degeneriše se. Otprilike u isto vreme na njega se nadovezuje stariji stil jelinge (oko 900/30-980) On je nastao preoblikovanjem irskih zoomorfnih oblika (odatle mu i drugi naziv hiberno-saksonski jelinge stil), a predstavlja, po mišljenju S. Milera, V. A. Dženija i T. Kendrika, skandinavsku varijantu ranosrednjovekovne zoomorfne ornamentike. Svojim životinjskim likovima koji su izrazito vrpčasti i sasvim plošni, ovaj stil je između svih viknških stilova najudaljeniji od stvarnosti i realnog prikaza. On podseća pomalo na Salinov stil II germanske zoomorfne ornamentike, iz kojeg verovatno i vodi poreklo. Danski hiberno-saksonski uzorak stila jelinge pokazuje tipično nepovezano i isprekidano pletivo izduženih životinja koje se međusobno bore. J. Brendsted je utvrdio da životinje Salinovog zoomorfnog stila III nastaju u dekoraciji oko 850. a «zakačena» životinja mlađeg oseberškog stila, oko 900. Postoji vrlo malo primera kombinacije jednog i drugog tipa životinja, ali te kombinacije ne predstavljaju prelaz u tip životinje koji karakterše stil jelinge. Izrazita obeležja stila jelinge starijeg tipa pokazuju metalni okovi iz Elstrupa (Kopenhagen, Muzej), zlatni predmeti iz Roda, Norveška (Narodni muzej, Oslo), i zlatna okrugla pločica iz Hidensija (Stralsund, pokrajinski muzej) čiji se ornament sastoji od četiri isprepletene životinje, verovatno ptice nalik sovi. Kruškoliko oblikovana bedra životinje prekrivena su upletenim spiralama i tačkastom granulacijom, a njihove noge su vezane kao u stilu zakačenih životinja. Taj stil početkom X veka polako istiskuje mlađi stil jelinge (oko 950. - 1050.) u kome dominira engleski motiv tzv. «velike životinje» (početni stadijum ovog motiva javlja se, prema J. Bredstedu, na kamenom krstu iz IX veka u crkvi Sv. Alkmunda u Derbiju). Taj stil se, potpuno formiran javlja u Skandinaviji prvi put na čuvenom runskom kamenu kraljevskog groba u Jelingeu u sev. Jilandu. Ovaj dekorativno skulpturalni kamen je naredio da se podigne oko 980. godine danski kralj Harold Gormuson kao spomenik svojim roditeljima. U runskom zapisu na jednoj od tri strana kralj se hvali da je osvojio Dansku i Norvešku i da je Dance hrišćanizovao. Na čeonoj strani kamena isklesan je, formalno i ikonografski - u umetnosti ranog Srednjeg veka u Skandinaviji sasvim osebujan, najstariji prikaz raspetoga Hrista. Hristovo telo sapeto je ornamentalnim pleterom, imitirajući sličan manir prikazivanja raspeća u irskim ranim iluminacijama. (Evangelistar iz St. Galena). Na kamenu je još prikazana i markantna «velika životinja» nalik na grabljivca sa spiralno stilizovanim zglobovima, kandžama u obliku polumeseca i trouglastom glavom grifona. Jezik, rep i kresta završavaju se nekom vrstom palmete. Oko životinje se obmotala velika zmija koja joj daje izrazito nordijsko ikonografsko obeležje. Sama životinja, nesumnjivo, vodi poreklo od Lava-grifona iz vizantijske ili orijentalne umetnosti. Ostaje, međutim otvoreno pitanje kako je taj tip životinje došao na sever Evrope, da li direktno s područja oko Crnog mora ili posredno, iz engleske umetnosti. Takav lik pojavljuje se sve do propasti vikinške ornamentike, a ponovo se javlja u različitim varijantama kroz ceo XI vek (vikinška kutija za nakit nađena u riznici katedrale Kaminu, a nešto kasnije na bronzanoj zastavici iz Sederala u Švedskoj. a u jednoj modifikovanoj verziji na dovratku starije drvene crkve u Urnesu u Švedskoj. Skandinavski arheolozi ovu poslednju fazu stila nazivaju mamen, a tipičan primer je bojna sekira iz jednog tumula u Mamenu na poluostrvu Jiland. Stil mammen jedan je od ishodnih tačaka kasnijeg urnes stila. Runski kamen nepoznatog vikinga iz vremena oko 1030. godine, otkriven 1852. na groblju svetog Pavla u Londonu (Gildhal), jasno ilustruje ovu kasnu fazu mlađeg stila jelinge. S leve strane kamena je prikaz «velike životinje», a s desne danski runski natpis. Već veliki kamen iz Jelinga pokazuje da vikinška umetnost Srednjeg veka napušta čistu ornamentiku, a postepeno preuzima realistički prikaz kao temeljni uticaj Srednje i južni Evrope. Treba uzeti u obzir da vikinška umetnost, osim izvornog životinjskog motiva koristi i druge motive u čiji krug uticaja dolazi. To su npr. čvorasti troplet sa balčaka mača iz Lipehnea (sada u Štatlihe muzeju u Berlinu) i vegetativni ukras orijentalnog porekla (srebrna ogrlica iz Vernbija u Švedskoj - muzej u Stokholmu). Istovremeno prodire u vikinšku umetnost i anglosaksonska akantova vitica.
Izvor:
www.wikipedia.org
