Ovako se organizuje odmor,samo da je još potrajalo.
Evo i Veca kuka kako bi bilo lepo da smo bar još ovu nedelju imali na raspolaganju...
Hah, nikad zadovoljna.
Bilo kako bilo, došla je i
Nedelja, 24.06.2012. godine.
Buđenje-malo teže.
Vecu je baš stisla temperatura od plivanja po jakom suncu, da ne pominjem promenu boje kože. Herpesi na usnama su namazani Sinacilinom i počeli su da se stabilizuju.
Ipak, nekako je sve išlo kako treba. Uobičajene provere goriva, vode, stanja antifriza u izmenjivaču toplote, tankiranje vode...uspešno obavljeno i mi krenusmo put Golupca.
Tokom puta pričali smo o jučerašnjoj poseti i vreme je baš brzo proletelo. Nismo bili nešto raspoloženi za slikanje pa i nema slika od toga dana.
Brod je prilično lako savladavao rečnu struju koje sam se, iskreno, pomalo i pribojavao pre polaska. Na ruku nam je išlo to što su, izgleda zatvorili branu pa je Dunav rastao i tako bio sporiji nego kada smo dolazili. Košava se tokom puta pojačavala tako da je kod Golubačke tvrđave već bila prilično jaka.
Odlučili smo da spavamo na privezu kod Kamenoloma u blizini Golubačke tvrđave ali smo od toga brzo odustali. Naime, taj ponton je toliko škripao usled dejstva talasa da tu od spavanja ne bi bilo ni S.
Hajde, pomerimo se malo dalje prema Golupcu na smuđarsko mesto. Dole na dnu kamene ploče, dubina oko 5-6 metara ali ni tu nismo mogli opstati na sidru pošto ono nije imalo za šta da se zakači pa su ga talasi lako pomerali i podizali zajedno sa brodom. Odlučih da se manem ćorava posla i otplovismo u Golubačku marinu.
Već se smračilo kada smo tamo došli. U marini zateknemo Nikolu Šijana koji je tog dana dojedrio svojom jedrilicom. Pomogao nam je oko vezivanja broda. Onda, naravno pićence i malo priče. Dok smo se vezivali prišao nam je i par iz Golupca koji se nedavno vratio iz Južnoafričke republike. Jako im se svideo naš brod pa smo i njih pozvali na kafu i na razgledanje broda. Ostadoše oni bogami podosta pošto se ispostavilo da vole vodu i da su, malte ne naš vrs. Kako po godinama, tako i po pogledima na neke životne situacije.
Od njih smo saznali (što je bilo i očigledno), da je Golubačka marina loše postavljena i da ne pruža nikakvu zaštitu od talasa kada duva košava. Možda će jedriličarski klub uspeti da izbunari neke pare da se kasnije postavi nekih dvadesetak metara zaštitnog zida ispred marine koji bi umanjio dejstvo košave, ali to je sve na dugačkom štapu.
Ujutru 25.06.2012. godine, svrati Nikola, sav naduven od nespavanja i ljuljanja jedrilice na košavi. I mi smo se malo ljuljali ali brod je prilično stabilan u takvim situacijama tako da nismo imali problem sa spavanje.
Posle dođe Zole svojom jedrilicom, pa Skiper sa svojom patrolom rečne policije. Popričasmo malo u kafani (a gde drugde), ja dopunih gorivo pa onda krenusmo za Srebrno jezero.
Košava je pičila ali manjim intenzitetom tako da su se članovi dečije reprezentacije Srbije predvođeni instruktorskim parom, razleteli po Dunavu da ih je bilo milina gledati. Šteta što to nismo slikali.
Na Srebrnom Jezeru su nas već čekali Bilja i Zoran...
